Πέμπτη 30 Σεπτεμβρίου 2010

ΡΑΝΤΜΙΛΑ ΛΑΖΙΤΣ!





RADMILA LAZIĆ (1949)


ТАКВЕ ПЕСМЕ ПИШЕМ


Требало би да имам новог љубавника,
Овог да се ратосиљам
Као конзерве којој је истекао рок употребе.

Требало би брзо кола да возим
Кроз прозор коса да ми вијори
Као код какве Розамунде
Што на коњу језди.
Такве песме пишем.

Требало би до подне да спавам,
Да се излежавам на широком кревету
Као полегло жито по ''мајчици'' земљи.
Требало би да не марим за време;
Да не каскам, да не журим.
Да испијам дан за даном, до дна – наискап!
Ноћ по ноћ, као цигарету за цигаретом.
Па, опушке – под потпетицу!
Речи на жар. Врућицу у песме.
Такве песме пишем.

Требало би уску хаљину да носим.
Рамена крзном да огрћем.
На високе штикле да се пењем.
Да се нафракам и накинђурим,
Као божићна јелка –
Да ме не препозна ни рођена мајка.

Требало би да сам ведра, насмејана, заводљива.
Да певам и плешем до три изјутра.
Да сам свесна својих женских дражи
Кад ми какав пастув приђе.
Такве песме пишем.

Требало би да ме не дотичу
Жаоке, бодље, бумбара и оса.
Марамицом као кап зноја са чела
Да обришем сваку бору, бригу.

Требало би да имам довољно лове
За кирију, порез и још приде.
Лова добро дође кад понестане осталога.
Кад затуре се пољупци, кад исцуре речи.
С ловом могу дисати на кредит!

Требало би тело своје да сунчам
На каквој стени,
Далоко од докова Суноврата.
Требало би из земље Апатије
У земљу Жеља да емигрирам,
Све да желим ничег да се не одричем.

Требало би у миришљавој пени да се купам
Жилет вени да примичем.

Такве песме пишем.



Το υλικό της ανάρτησης μάς το έστειλε η εδώ πρώτη εικονιζόμενη φίλη του ιστολογίου κ. Carla Gugino.

Δεν υπάρχουν σχόλια:

Δημοσίευση σχολίου